Nesvestica, povrede vrata, srčani i problemi sa mokraćnim kanalima, razlozi su zbog kojih su predsednice Prvog osnovnog suda godinama odlagale služenje zatvorske kazne narko-dileru i vođi huligana Aleksandru Stankoviću, zvanom Sale Mutavi, otkriva KRIK. Stanković je slobodu koristio da radi kao obezbeđenje uprave kluba Partizan, posećuje utakmice, upravlja grupom huligana i učestvuje u tučama.

Piše: Bojana Pavlović

Navijače koji su došli da prate meč Partizana i Radničkog iz Niša, poslednjeg dana februara 2015, na sedištima na tribini sačekala je poruka – molba da ne prave incidente.

„Od vas Partizanovaca sa istočne i zapadne tribine očekujemo da budete vetar u leđa našim igračima… Stručnom štabu i igračima smo obećali maksimalnu podršku do kraja sezone“, pisalo je na listu koji je bio potpisan sa „Navijači Partizana“.

Navijači sa zapadne tribine, međutim, tokom meča počeli su da skandiraju „Uprava napolje“.

Ispod lože u kojoj su sedeli članovi rukovodstva – između ostalih tadašnji predsednik kluba Zoran Popović, potpredsednik za medije Milorad Vučelić i direktor Miloš Vazura, napravio se živi zid.

Jedan do drugog poređali su se navijači sa južne tribine da zaštite čelnike kluba. Glavni među njima bio je Aleksandar Stanković, vođa grupe „Janjičari“, krupan mladić od 28 godina, koji je učestvovao u mnogobrojnim tučama.

On je umesto na utakmici, zapravo, trebalo da bude u zatvoru – dve godine ranije osuđen je da je upravljao grupom koja je švercovala drogu.

Na utakmici nije bilo značajnih incidenata. Deset dana posle meča predsednica Prvog osnovnog suda u Beogradu Tanja Šobat, po peti put odobrila je Stankoviću odlaganje zatvora zbog, navodno, lošeg zdravlja.

U isto vreme, Stanković je čak i zvanično radio kao trener u Partizanu, redovno se pojavljivao na utakmicama gde je predvodio grupu huligana i učestvovao u tučama. Sudu je podnosio lekarsku dokumentaciju po kojoj je bio bolestan i nije mogao da služi kaznu u zatvoru.

Aleksandar Stanković

Sudski veštak iz ovog slučaja Nikola Atanasijadis, u razgovoru za KRIK, priznao je da nije proveravao istinitost lekarskih dokumenata niti da je video pacijenta. Mišljenje je dostavljao predsednici suda koja je automatski Stankoviću odobravala odlaganje zatvorske kazne.

Oboje za KRIK tvrde da nisu krivi što je osuđeni narko-diler ostao na slobodi koju je koristio da ide na utakmice i učestvuje u nasilju.

Kaznu su mu odložili čak 12 puta – zbog nesvestice, srčanih i problema sa mokraćnim kanalima, povrede vrata, koje su okarakterisane kao teška akutna bolest.

Na slobodi je bio sve do smrti, kada su ga u oktobru ove godine izrešetali nepoznati napadači.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović, koji je analizirao za KRIK ovaj slučaj, kaže da narko-dileri i huligani neretko imaju zaštitu države i političara.

„Druga zaštita sem političke im nije ni potrebna. Dovoljno je da političar okrene sudiju i kaže: ʼOdloži to našem čovekuʼ i on će da odloži“, kaže Radovanović.

On ističe da su u Srbiji huliganske grupe upotrebljavane u političke svrhe vrlo intenzivno od devedesetih godina. Bile su korišćene za razbijanje demonstracija, održavanje reda na provladinim skupovima, obaranje Slobodana Miloševića, paljenje skupštine, ambasada i graničnih prelaza sa Kosovom.

„Sada ih vlast koristi za borbu protiv opozicije i za održavanje reda i poretka na skupovima koji im idu u prilog – sećate se kakvi su napadi bili na paradi ponosa, a sada kad Evropa traži od sadašnje vlasti, huliganske grupe su vrlo poslušne i održavaju red.“

„Imaš li spid?“

Policija je tokom 2009. i 2010. pratila i prisluškivala članove Stankovićeve ekipe. Mladići su bili prilično nevešti i novi u narko-biznisu. Za drogu su koristili različita šifrovana imena – muzika, literatura, knjige, diskovi, žužu, belo grožđe, ali su povremeni neoprezni telefonski razgovori otkrili pravu prirodu njihovog posla.

„Imaš li spid?“, pitao je kupac Stankovića koji je odgovorio „Au, jebote, brate, gde me pitaš tako preko telefona.“

Stankovića su uhapsili u martu 2010. kada je policija zaustavila njegova kola. Pored njega je u automobilu sedeo tada maloletni Božidar Saboljević koji je u džepu jakne imao 42 grama heroina, kofein i paracetamol. Kod Stankovića nije nađena droga.

Istog dana uhapšeno je još osam članova ekipe. Pronađena je manja količina marihuane, heroina, amfetamina, kokaina, novac, vagice za merenje droge i oružje.

Optuženi su za različita krivična dela, od prodaje droge do nasilničkog ponašanja i pokušaja ubistva – dvojica iz grupe pucala su iz automobila u pokretu na mladića u beogradskom naselju Medaković.

Stanković je optužen, a kasnije i osuđen kao vođa grupe. Iz prisluškivanih razgovora bilo je jasno da je on bio taj koji je izdavao zaduženja i prikupljao novac od ostalih dilera koji su ga obaveštavali i sa njim se konsultovali o prodaji droge.

„O njegovoj ulozi govori i njegovo samouvereno držanje i stav tokom suđenja, potreba da pred ostalim optuženima on iznese objašnjenja i zaključke, pa čak i da se izjašnjava u ime svih“, piše u presudi koju objavljuje KRIK.

Stanković je na sudu negirao da je „narko-bos“ i rekao da se dugo bavi sportom i da ga drugovi smatraju vođom zbog fizičke snage. Branio se da je zarađivao drugim nelegalnim biznisima, ali ne prоdajom droge. Pričao je da se bavio zelenašenjem, odnosno da je „davao novac na kamatu“, trgovao polulegalnim preparatima za teretanu, markiranom garderobom, farmerkama i da je zato u telefonskim razgovorima bio tajnovit.

U decembru 2011. sud ga je osudio na pet godina i deset meseci zatvora. Ovu presudu u februaru 2013. potvrdio je Apelacioni sud.

Nekoliko meseci kasnije, Stanković se pojavio na večitom derbiju Partizana i Crvene Zvezde.

Trener Partizana

Na južnoj tribini stadiona u Humskoj vijorila se zastava nove Partizanove navijačke grupe – „Janjičari“. Ova grupa huligana zauzela je tribinu pošto su članovi vodećeg „Alkatraza“ bili pohapšeni ili u bekstvu zbog ubistva francuskog državljanina Brisa Tatona.

Stanković na tribini (foto: facebook)

Članovi „Janjičara“ ranije su bili navijači drugih fudbalskih klubova.

Tako je Stanković, koji je bio poznat kao navijač Zvezde, prešao na tribinu najvećeg rivala i postao vođa „Janjičara“.

Napravio je i čvršće veze s Partizanom.

Samo četiri meseca nakon presude, Stanković je dobio posao trenera u sportskom društvu Partizan, potvrđuje dokumentacija do koje je došao KRIK.

Stanković je u junu 2013. zamolio sud da ga ne šalje u zatvor jer je „radno angažovan u poslu koji ne trpi odlaganje“ i rekao da bi naneo štetu i sebi i Partizanu ukoliko bi prekršio ugovor. Uz molbu, sudu je dostavio i potvrdu o zaposlenju.

Zahvaljujući ovoj poslovnoj obavezi dva puta je odložio zatvor.

Loše zdravlje

U narednim obraćanjima sudu Stanković je tvrdio da ne može da služi kaznu zbog lošeg zdravlja. Žalio se na eritrocite u mokraći, srčane i probleme sa mokraćnim kanalima, krize svesti usled fizičkog napora, povrede vrata zbog kojih mu je propisano strogo mirovanje, pa i bolničko i operativno lečenje.

„Lekari su mišljenja da bi zatvorski uslovi na mene ostavili nesagledive posledice. Radi se o teškoj akutnoj bolesti“, piše u molbi sudu iz decembra 2014. koju objavljuje KRIK.

Stručnjaci kažu za KRIK da je Stanković, čak i da je bio bolestan, mogao da se leči u zatvorskoj bolnici i da bolesti koje je navodno imao nisu bile razlog da ostane na slobodi.

Tadašnja predsednica Prvog osnovnog suda Tanja Šobat, a zatim i njena naslednica Natalija Bobot, odobravale su njegove molbe.

Šobat kaže za KRIK da je odluke donosila na osnovu dokumentacije koju je dostavljao Stanković i mišljenja veštaka, a koji su prikazivali da je bolestan.

„Sud ne može snositi odgovornost u slučaju da medicinska dokumentacija koja se dostavi ne pokazuje pravo zdravstveno stanje lica koje podnosi molbu“, rekla je Šobat.

Sudija Natalija Bobot objasnila je da je iz istih razloga odlagala kaznu Stankoviću.

„Osuđeni je uvek prilagao neophodnu medicinsku dokumentaciju iz zvaničnih državnih zdravstvenih institucija“, rekla je Bobot za KRIK i dodala da se vodila mišljenjem veštaka.

Sudski veštak Nikola Atanasijadis, hirurg Klinike za grudnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije, kaže da se ne seća Stankovićevog slučaja, iako je u sedam od deset slučajeva on potpisao dokumenta koja su omogućila Stankoviću da bude na slobodi.

„Kao veštak samo sam tumačio medicinsku dokumentaciju – ne pregledam ja bolesnika. Ovde je više reč o pomoći predsedniku suda da razume šta piše u tim nalazima. Nije to veštačenje u pravom smislu – da jeste, ja bih mogao da procenjujem samo u svojoj oblasti. Tu bi bila bulumenta lekara“, kaže Atanasijadis.

Stanković je veštaku donosio nalaze lekara zaposlenih u državnim institucijama – specijalista Vojnomedicinske akademije i Urgentnog centra.

Sud je u dostavljenoj dokumentaciji KRIK-u prekrio imena lekara koju su mu izdavali potvrde, pa su njihovi identiteti nepoznati.

Dok je navodno bio teško oboleo, Stanković je nastavio da ide na fudbalske utakmice i rukovodi grupom huligana.

Saletova ekipa

Stanković se okružio ljudima koji su u prošlosti bili osuđivani za nasilje.

Sem što su posećivali utakmice, radili su i kao obezbeđenje po noćnim splavovima u prestonici. Često su brutalno prebijali posetioce klubova.

Tako je Veljko Belivuk, jedan od njegovih najbližih saradnika, osuđen zbog nanošenja teških telesnih povreda, udarcima barskom stolicom u glavu posetioca splava „Blaywatch“ 2007. godine. Dobio je pet meseci i 15 dana zatvora.

Darko Ristić, zvani Meda, osuđen je u Kruševcu zbog prebijanja na uslovnu kaznu.

U javnost su procurila i dva snimka sigurnosnih kamera beogradskih klubova u kojima rade Stankovićevi saradnici, koji prikazuju nasije.

Tako se videlo kako Meda i petorica nabildovanih momaka prebijaju dvojicu posetilaca kluba. Nokautiraju ih, a zatim biju dok leže na podu, šutiraju i gaze po glavi.

Na drugom snimku, Stankovićev saradnik, na ulazu u klub, nokautira Zorana Jakšića, jednog od vodećih ljudi narko-klana Amerika.

Ipak, snimak koji su načinile sigurnosne kamere kluba Partizan uticao je na to da Stanković i njegova ekipa postanu poznati široj javnosti. Bilo je to prebijanje telohranitelja direktora ovog kluba Miloša Vazure, krajem aprila ove godine.

„Nikog nije pipnuo“

Na parkingu u Humskoj ulici, ispred Partizanovog stadiona, Stanković, Belivuk i Ristić čekali su da Vazura stigne sa obezbeđenjem.

Na snimku bezbednosne kamere se vidi kako je Belivuk udario laktom u lice Vazurinog telohranitelja od čega je ovaj pao na zemlju. Belivuk i Ristić nastavili su da ga šutiraju petom u glavu posle čega on ostaje da leži na betonu gotovo nepomičan. Stanković je posmatrao izbliza scenu, a potom je po odlasku nogom dokačio pretučenog čoveka.

Snimak ovog nasilnog događaja potresao je javnost u Srbiji ne samo zbog izrazito nasilnog sadržaja, već i zbog toga što posle napada niko nije bio uhapšen.

Policija je odreagovala tek nakon što je Partizan, deset dana kasnije, izdao saopštenje o slučaju.

Stanković snimljen kamerom kluba Partizan

„Na tom se snimku jasno… (vidi) sva brutalnost napadača koji ne prezaju da već teško povređenog čoveka, koji leži na zemlji, nastoje da obezglave gaženjem po glavi i licu na betonu ispred stadiona“, piše u saopštenju.

Tada su uhapšeni Belivuk i Ristić, ali ne i Stanković. Tužilaštvo protiv njega nije podnelo prijavu.

Na pitanje novinara zašto nije pokrenut postupak protiv Stankovića, premijer Aleksandar Vučić rekao je da „taj jedan nikoga nije pipnuo“.

Vazura, koji je bio pobegao dok su napadači tukli njegovog telohranitelja, na sudu je rekao da ništa nije video. Ni žrtva napada nije videla ko ga je pretukao.

Dvojica optuženih za nasilničko ponašanje i nanošenje teških telesnih povreda nagodila su se sa tužilaštvom – Belivuk je osuđen na godinu dana kućnog pritvora, a Ristić na godinu i deset meseci zatvora.

Podrška za narko-dilera

Stanković je ubijen 13. oktobra uveče u svom automobilu ispred Centralnog zatvora u Beogradu, na uglu ulica Bačvanske i Gospodara Vučića. Izrešetali su ga napadači iz automobila koji je prošao pored njegovog.

U pucnjavi je ranjen i Milorad Đurić, zatvorski čuvar na godišnjem odmoru koji je radio kao Stankovićev telohranitelj. Ministarstvo unutrašnjih poslova je, u pisanom odgovoru KRIK-u, navelo da Đurić nije bio zvanično dodeljen Stankoviću kao obezbeđenje.

Stankovićev ortak Belivuk je nedavnom u intervjuu za mesečnik „Newsweek“ potvrdio da je Đurić radio kao Stankovićevo obezbeđenje. 

„Kad je počeo privatno da ide sa njim, Đurić je rekao Saletu: ‘Moraš da mi kažeš s kim smo dobri’. I Sale mu dao najbolji odgovor: ‘Gledaj to tako da nismo ni sa kim dobri.’“

Stankovićevo ubistvo izazvalo je gotovo vanrednu situaciju.

Ministar policije Nebojša Stefanović je narednog jutra hitno doputovao iz Niša gde je vlada održavala sednicu i sazvao konferenciju za novinare u Beogradu – na kojoj je proglasio rat mafiji. Na konferenciji ipak nije pomenuo da je Stanković, umesto na ulici, trebalo da bude u zatvoru.

Stanković, Vučković i Belivuk

Navijači Partizana su na forumu objavili fotografije sa tribine u kojoj su Nenad Vučković, zvani Vučko, pripadnik srpske Žandarmerije u društvu Stankovića i njegovih ortaka. Na tim fotografijama Vučković razgovara sa Stankovićem, smeje se i navija zajedno sa njim, grleći jednom rukom Belivuka. Nakon Stankovićevog ubistva, u „Večernjim novostima“ objavljena je čitulja na celoj strani sa tekstom „Poslednji pozdrav kumu“, potpisana sa „Vučko“, ali nije sigurno da je čitulju dao Vučković – pripadnik Žandarmerije. Ne zna se više o njhovom odnosu.

Ministar Nebojša Stefanović ne vidi kao problem to što pripadnik policije stoji na tribini pored osuđenog narko-dilera.

„Nije protivzakonito navijati“, rekao je na konferenciji za štampu.

Fudbaleri Partizana dali su jasnu podršku Stankoviću.

Pojavili su se na prvoj sledećoj utakmici u majicama sa Stankovićevim likom i natpisom „Dobro pamtim sve“ – stihom iz navijačke pesme „juga“. Isto su učinili i košarkaši, a i narednih dana sa tribine se orilo „Zakon Sale“.

Predsednik Partizana Milorad Vučelić rekao je da su igrači osećali potrebu da iskažu počast ubijenom navijaču Aleksandru Stankoviću i da su zbog toga obukli majice s njegovim likom.

Uprava kluba Partizan platila mu je čitulju u novinama, a Vazura, čijeg telohranitelja je prebila Stankovićeva ekipa, došao je na sahranu.

Za premijera Aleksandra Vučića nije bilo sporno što su sportisti nosili majice sa likom kriminalca jer je to „lični izbor“. Bitno je bilo ko ga je ubio.

„Biće ili mi ili oni, ali ja vam kažem da će država da pobedi i neka dobro razmisle šta im je činiti“, poručio je Vučić Stankovićevim ubicama.

Do danas se, međutim, ne zna ko stoji iza ubistva.

Dokumentaciju u vezi sa ovim slučajem možete pronaći u našoj bazi dokumenata (samo za registrovane članove)

Donirajte KRIK i pomozite nam da nastavimo da istražujemo! Informacije o tome kako da nas donirate, možete pronaći na ovom linku. Hvala na podršci!