Piše: Vesna Radojević

Nakon nekoliko sati čekanja da se završi sastanak sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, dvadesetak predstavnika Srba sa Kosova pojavilo se u četvrtak popodne pred smrznutim novinarima i snimateljima ispred zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu u Beogradu. Ništa novo o aktuelnoj krizi na Kosovu nisu rekli, a i na pitanja zašto kontroverzni biznismen Milan Radoičić koji je sa njima bio na sastanku nije izašao da odgovara i na pitanja novinara, nisu konkretno odgovorili. Ako je prošao poligraf, zašto ne bi preživeo i nas?

Bez obzira što je Radoičić  prošao poligraf i što su u njegovu odbranu čvrsto stali i Aleksandar Vučić, Nela Kuburović i Marko Đurić, ne znači da novinari moraju da im slepo veruju i u ime javnosti ne postave nekoliko pitanja – kako to da Radoičić ima vremena da sastanči po Predsedništvu, a nema vremena da ode do Pirota na suđenje njemu i njegovom bliskom saradniku Zvonku Veselinoviću? Ili kako to planira da zaštiti Srbe na Kosovu onaj kog se ti isti Srbi, po sopstvenim svedočenjima, plaše? Nisu valjda naša pitanja strašnija od torture poligrafa koji je postao jedini merač istine naših vlasti?

Činjenica da se poligraf ne priznaje kao dokaz na sudu je nebitna u vremenu besramne propagande kojom smo konstantno izloženi.

Nas koji postavljamo ovakva pitanja službenici BIA označili su kao neprijatelje državnom poretku, ali to je već postalo opšte mesto. Kao i činjenica da su neki novinari bili spremni da se u četvrtak smrzavaju dva i po sata ispred zgrade Predsedništva i da lidere sa Kosova ne pitaju ama baš ništa! Bili su spremni samo da stoje i drže mikrofon jer valjda je bogomdano to što Goran Rakić, Marko Đurić ili Dalibor Jevtić pričaju, pa zašto bi oni kvarili taj ugođaj?

Niko ni da pita, bar onako stidljivo, šta sa vama radi čovek koji je osumnjičen da je učestvovao u političkom ubistvu na tlu Evrope pre 11 meseci. Onaj protiv koga se vode sudski procesi i pred srpskim pravosudnim organima koje valjda priznaje, ali se na suđenjima ne pojavljuje. Zašto se i kako usuđujete da gazite insitucije i govorite da je poligraf sada rešenje za sve naše muke? Zašto i kako se usuđujete da unižavate pravosuđe, naše insitucije i građane Srbije?

Novinarska pitanja ne mogu biti jeres kao ni odbrana javnog interesa i institucija. Novinarski posao je odbrana javnog interesa, institucija i građana. A to zapravo čini državu. Ne funkcioneri i njihove fotelje. Oni dođu i prođu.

I dok dolaze i prolaze, trude se da zapečate svaku moguću šansu da neko radi svoj posao i osnaži instituciju iz koje dolazi.

Ne verujete? Evo nekoliko kontrolnih pitanja:

Kada bi se REM ugasio da li bi neko primetio da te institucije nema?

A Agencija za borbu protiv korupcije?

Da li bi prosečni građanin Republike Srbije izašao na ulicu da brani poziciju naše Republičke javne tužiteljke, kao što su to godinama unazad radili građani Rumunije za njihovu tužiteljku?

Ako budemo časno radili naš posao, ohrabrićemo druge da čine isto. Čuvajmo institucije. One bi trebalo da su država, a ne vučići, nikolići, tadići i radoičići koji su te institucije kidnapovali. I zamenili ih poligrafom.