Da živimo u državi koja nije zarobljena, u kojoj je sistem iznad politike, a institucije nezavisne i rade svoj posao, navodi koje je izneo penzionisani policijski načelnik Rodoljub Milović bili bi, u najmanju ruku, ozbiljno ispitani, a ministar o čijim je kriminalnim vezama govorio barem podneo ostavku.

Piše: Bojana Jovanović

Zamislimo jednu modernu demokratiju u kojoj visokopozicionirani penzionisani policajac javno govori o tome da je jedan od aktuelnih ministara blizak kriminalnim grupama. Ishod bi bio sledeći: tužilaštvo bi proverilo navode, ministar podneo ostavku, a ako to ne bi želeo da uradi – umesto njega bi to učinila predsednica vlade. Ukoliko bi se predsednik države oglasio, ne bi komentarisao policajca, već ministra.

Umesto toga, u Srbiji imamo potpuno drugačiju situaciju.

Ministar napada novinare jer su pisali o njegovim vezama sa kriminalnim klanovima, premijerka kudi penzionisanog generala policije uz opasku da je preterano ne interesuje šta govori jedan „penzioner“ i daje automatski i univerzalni odgovor (koji primenjuje u svim situacijama u kojima novinari otkriju korupciju, kriminalne veze predstavnika vlasti, nameštene poslove državnih činovnika) – da ima puno poverenje u institucije. A institucije? One se ne oglašavaju. Dva tužilaštva koja bi, u normalnim uslovima, ispitala ove veze, ne odgovaraju na pitanja novinara, a osobe koje su na čelu tužilaštava se kriju od novinara i javnosti uopšte.

Ovaj slučaj nije izuzetak, naprotiv, postaje pravilo.

Samo u poslednjih pet godina novinari su otkrili brojne problematične veze i koruptivne poslove predstavnika vlasti. Nakon toga, kao po pravilu, gotovo svaki put smo imali istu situaciju – predstavnici vlasti su otkrića predstavljali kao „afere“ koje su izmišljene kako bi se nanela šteta vladi, a novinari su bili okarakterisani kao strani plaćenici.

Zajedno sa svojom medijskom mašinerijom vlastodršci su radili na tome da otkriće preklope nekom, često izmišljenom, senzacionalističkom pričom koja bi nekoliko dana bila udarna vest na televiziji, u novinama i na portalima, ali i dominirala društvenim mrežama. Institucije (uglavnom tužilaštva), koje su po slovu zakona nezavisne, a u praksi pod velikim političkim uticajem, bi ćutale, sve dok se prašina potpuno ne slegne i otkriće polako padne u zaborav.

I zbog toga, između ostalog, u ministarskim redovima imamo osobe koje su radile za kriminalne klanove, ručale sa osumnjičenim narko-bosovima dok su oni spremali velike isporuke kokaina, falsifikovale diplome i prepisivale doktorate, nameštale velike državne poslove svojim ortacima, nezakonito prisvajale ono što je državno i bile uključene u brojne sumnjive i nikad ispitane poslove, pa čak i osumnjičene da su prale novac.

Umesto sankcije – političke, ako ne krivične, oni napreduju i menjaju fotelje. Ušuškani u sistem koji nagrađuje umesto da kažnjava, nemaju strah od institucija i kazne sve dok drže odgovarajući politički kurs i jedni drugima čuvaju leđa. Usput, kroz sastanke na međunarodnom nivou čiste svoje ukaljane biografije.

Zato je „normalno“ da Lončar, uprkos tvrdnjama da je povezan sa dva klana, ne bude predmet istrage, podnese ostavku ili da bude smenjen. Zašto bi on bio kažnjen, ako je sve ovo prošlo, recimo Ivici Dačiću ili Siniši Malom?