Hajde da se vratimo na momenat kada je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odustalo da iz budžeta izdvoji 2,5 miliona dinara da popravi imidž komunalne policije i odlučilo se za detaljno istraživanje rada ove službe, pa da se onda vidi šta sa komunalnom milicijom.

Piše: Saša Đorđević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP)

Državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave Ivan Bošnjak nedavno je u jutarnjem programu RTS-a neuspešno pokušao da pojasni nova rešenja iz Nacrta zakona o komunalnoj miliciji, pri čemu je izneo i netačne podatke.

Radna grupa se, prema njegovim rečima, opredelila za naziv „milicija“ zbog tradicije koju građani u Srbiji imaju prema milicionarima. To je bilo presudno u odnosu na komunalne redare kao drugu mogućnost – novi nazivmorao je da se smisli s obzirom da je Zakon o policiji već rezervisao reč „policija“ samo za Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane.

Državni sekretar je propustio priliku da objasni javnosti kako je radna grupa zaključila da je „milicija“ deo tradicije u Srbiji, pogotovo dobre, imajući u vidu da služba sa novim nazivom ne bi trebalo da asocira na nešto loše. Ovako se stiče utisak da su članovi radne grupe bili samo nostalgični za milicijom i nekim prošlim vremenima.

Tradicija se definiše kao sećanje ili čuvanje priča i običaja. Osim što novi naziv komunalne policije nije primeren demokratskom društvu i koristi se za vojne i paravojne formacije u čijem sastavu su „obični“ ljudi, u Srbiji postoje „sećanja“ na miliciju i njenu brutalnost, pogotovo 90-ih.

Nekadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević je zbog prvih višestranačkih izbora 1990. godine promenio svrhu milicije. Njena nova uloga je bila da pomogne državnoj bezbednosti da kontroliše opoziciju i sprovodi akcije u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj zbog početka rata. U Titovoj Jugoslaviji milicija je bio deo aparata koji je ugrožavao političke slobode.

I još jedna stvar oko naziva. U Srbiji postoji 37 policijskih sindikata, nekoliko strukovnih udruženja i jedna visokoškolska ustanova koji u svom nazivu u osnovi koriste reč „policija“. Radna grupa je mogla da bude kreativna i da zadrži reč, a da to bude u skladu sa Zakonom o policiji. Na primer, komunalna policijska služba.

Državni sekretar je objasnio da će za nova zapošljavanja u komunalnoj miliciji važiti aktuelno ograničenje maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Plus, broj milicionara zavisiće od plana komunalne milicije, potreba ljudi u lokalnoj sredini i finansija grada ili opštine, ali će svaka opština imati minimalno tri milicionara. Sve to na prvi pogled zvuči divno.

Ipak, državni sekretar je zaboravio da kaže da će zabrana zapošljavanja važiti do kraja 2019. godine, što su i poslanici potvrdili prošle godine kada su usvojili izmene i dopune Zakona o određivanje maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Postoji realna mogućnost da zabrana neće biti na snazi sledeće godine, taman dok poslanici usvoje zakon o komunalnim milicionarima.

Otežavajuća okolnost je postojanje neozbiljne prakse pojedinih gradova u Srbiji da kopiraju planove komunalne policije zajedno sa analizom stanja, tako da postoji nesigurnost da su te procene zaista u skladu sa potrebama građana i sredine u kojoj žive.

Štaviše, državni sekretar nije potvrdio najavu zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića da će komunalna policija glavnog grada dobiti 1.000 milicionera. Napomenuo je da nema potrebe baš sada da se bavimo tim „paušalnim ocenama“, kao ni time zašto se odustalo od načela ekonomičnosti u važećem Zakonu o komunalnoj policiji po kome na 5.000 stanovnika ide jedan komunalni policajac.

Državni sekretar je izneo i podatak da je do sada komunalna policija imala desetine hiljada praktičnih intervencija i da su od toga svega četiri ili pet ocenjene kao neregularne ili kao prekomerna upotreba sile. Sve su to situacije istrgnute iz konteksta, objašnjava Bošnjak.

Ispada da su van konteksta bili incidenti u Beogradu kada je prodavac lubenica preminuo od infarkta u toku rasprave sa pripadnicima komunalne policije ili kada je komunalni policajac pretukao putnika bez karte jer je odbio da napusti autobus, ili u Leskovcu kada je komunalni policajac išamarao dvanaestogodišnjeg dečaka.

I statistika je drugačija. Prema podacima koje je Insajder dobio od komunalne policije u Beogradu, građani su podneli 439 pritužbi na rad komunalnih policajaca za pet godina, od 2012. do juna 2016. godine. Pokrenut je 41 disciplinski postupak, od čega 35 zbog teže povrede radne discipline. Četiri komunalna policajca su otpuštena. Ovo su podaci samo za Beograd, ne i za celu Srbiju.

Potrudio se državni sekretar da objasni javnosti zašto je potrebno da komunalni milicajci rade u civilu rekavši da će to biti moguće u situacijama kao što su divlji taksi prevoz ili neovlašćena prodaja van mesta za prodaju, na osnovu ovlašćenja načelnika i uz saglasnost da obavljaju poslove i u civilu.

Međutim, u Nacrtu zakona o komunalnoj miliciji nisu taksativno navedene situacije u kojima će milicajci prikriveno raditi, a o kojima je državni sekretar pričao. Niti se u nacrtu govori o saglasnosti, mada je ovde državni sekretar bio nejasan jer se ne zna ko kome daje saglasnost. Tačno je samo da je za tajni rad komunalnog milicionera potreban nalog načelnika komunalne milicije, koji se bira van konkursa.

U uslovima kada je unutrašnja kontrola veoma šturo regulisana, pa čak i neobavezna, veoma je loše omogućiti ovako veliko ovlašćenje načelniku komunalne milicije – koji će pored ovoga biti zadužen i da proverava opravdanost i pravilnost upotrebe sredstava prinude komunalnih milicionara. Prostor za zloupotrebu je veliki.

Kada je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odustalo od tendera da popravi imidž komunalne policije, iz kabineta tada ministarke, a sada predsednice Vlade Ane Brnabić rečeno je da je „potrebno uraditi detaljnije istraživanje koje treba ima širi obuhvat pitanja koje ovaj zakon treba da reši: unapređenju nadležnosti, efikasnosti, položaja i prisustva komunalne policije u zajednici”.

Hajde da se krene od toga.