Novac za poreze, doprinose i sav taj moderni „harač“ kojim punimo državnu kasu izgleda za mnoge od nas nije dovoljan razlog da kontrolišemo ili barem budemo upućeni u način na koji se on troši. U kom trenutku su građani do te mere izgubili osećaj za novac koji poveravaju državi da se neki od njih zahvaljuju predstavnicima vlasti na povećanju penzije koje je zapravo samo vraćanje ranije protivustavno uzetog? Je li to uzrok bahatosti istih tih predstavnika vlasti koji subvencije i druge podsticaje dele kao da ih vade iz svog zadnjeg džepa, ili je obrnuto?

Sigurna sam da vodite računa o novcu u svom novčaniku. Zašto to ne činite i sa onim koji stoji u državnoj kasi?

Vlada Republike Srbije usvojila je ove nedelje predlog budžeta za 2019. godinu. O njegovom sadržaju, međutim, danima smo mogli da se informišemo samo iz hvalospeva pojedinih medija koji su navodno imali uvid u njegovih 1.200 stranica pre nego što je javno objavljen ili iz saopštenja Vlade i Ministarstva finansija kojima, takođe, nisu manjkale reči hvale.

Ovo je slika državnog novčanika koja će mnogima ostati u glavi i nakon njegovog izglasavanja u skupštini jer je prva koju su o budžetu imali dok je tema bila na vrhuncu aktuelnosti. Valjda i oni koji ga predstavljaju nama, građanima o čijem novcu odlučuju, znaju da je prvi utisak najvažniji.

Problemi se, međutim, javljaju tek kada institucije krenu da troše novac koji im je budžetom dodeljen. Tada, kako često vole da nam predstave, „dobijemo“ elektronske dnevnike, novogodišnju rasvetu ili grandiozne muzičke fontane, sve, međutim, plaćajući milionima evra našeg novca.

Ni ovde se ne staje, pa se vrlo često, kako su novinari otkrivali, desi da naš novac završi u rukama ministrovog saradnika, premijerkinog brata ili već nekog drugog funkcionerovog srodnika.

Svi smo bili svedoci da kada i ona nekolicina nas koju još zanima objašnjenje funkcionera postavi pitanje o pomenutom trošenju uglavnom zauzvrat dobije uvrede ili ostane bez odgovora.

Često smo imali priliku i da čujemo odgovore poput: „Građani su rekli na izborima šta misle o tome” ili onaj „najuverljiviji“: „Novogodišnja rasveta privlači bugarske turiste“.

Poruka je jasna – radimo sa novcem građana šta želimo i prema njemu se ophodimo kao prema svom ličnom. Zapravo, ne ni kao prema ličnom, jer da li bi Siniša Mali za  muzičku fontanu dao 1,8 miliona evra svog novca ili Goran Vesić za novogodišnju rasvetu gotovo 3 miliona?

Verovatno da ne. Važnije pitanje je, međutim, da li nam je kao građanima sve ovo na šta su potrošeni milioni javnog novca zaista potrebnije od nebrojenih stvari koje su nam više nego neophodne? Sigurno da ne.

Da li smo ih kao građani pozvali na odgovornost za neodgovorno trošenje našeg novca? Nažalost, nismo. Ne dovoljno.

I poslednje, najvažnije, pitanje jeste kada ćemo doći do jedinog razumnog shvatanja trošenja javnog novca – da su oni koji ga u naše ime troše odgovorni nama, a ne obrnuto.