Piše: Stelios Orfanides, kiparski novinar

Percepcija korupcije se ponekad razlikuje od države do države. To je postalo očigledno dok sam prošle godine radio za „Cyprus Mail“ i istraživao zašto je Transparency International otkazala saradnju sa njenim kiparskim ogrankom. Korupcija, kako mi je rečeno, i pranje novca su dve stvari – i to je bio razlog razlaza ove dve organizacije. Najviše me je iznenadilo to da je jedan od direktora kiparske antikorupcijske nevladine organizacije, kako se ispostavilo, bio šef odeljenja za reviziju u jednoj od najvećih banaka na ostrvu. Njegova dužnost bila je da identifikuje klijente koji su prihodovali od korupcije i da opere njihove „prljave“ fondove preko banke koju je inače pokušavao da održi čistom. Kako je primanje mita korupcija, ali njegovo legalizovanje ne? Pitanje je ostalo bez odgovora.

Ipak, ako pažljivo pogledate nedavnu istoriju Kipra, ne treba da vas čudi da je ono što se negde smatra prekršajem, tamo legitimna praksa.

Ostrvo je trenutno podeljeno na grčki jug, čija je vlada međunarodno priznata, i turski sever, koji priznaje samo Turska, koja je napala ostrvo 1974. kao odgovor na državni udar koji su izvršili Grci. Turska invazija imala je ozbiljan uticaj na ostrvo čija je privreda do tada bila pretežno agrarna, jer je oko trećine stanovništva bilo nasilno raseljeno. Mnogi raseljeni kiparski Grci na jugu nakon rata bili su poljoprivrednici bez zemlje, a nezaposlenost je postala dvocifrena. Dok je podela trajala, vlasti su 1977. godine došle na ideju da podstaknu ofšor sektor u pokušaju da privuku strane investicije. Deo ovog plana bilo je uvođenje stope poreza od 4,25 odsto za ofšor kompanije registrovane na ostrvu.

Građanski rat u Libanu dao je ozbiljan podsticaj kiparskom ofšor sektoru jer je veliki broj preduzetnika iz susedne zemlje preselio svoje operacije na ostrvo. Ipak, kada je taj izvor ulaganja presušio početkom devedesetih, kolaps istočnog bloka, a naročito građanski rat u Jugoslaviji, dali su kiparskom ofšor sektoru još jedan podsticaj.

Kombinacija faktora, uključujući nedostatak okvira za borbu protiv pranja novca, nizak ofšor poreski režim i veliki broj sporazuma o dvostrukom oporezivanju, pružili su poslovne prilike istočnoevropskim građanima. Među njima su bili mnogi poslovni ljudi iz Jugoslavije i režima Slobodana Miloševića, koji su tražili način da zaobiđu sankcije Ujedinjenih nacija i operu nezakonita sredstva u bankarskom sistemu ostrva. To je dovelo do stvaranja hiljada kompanija na ostrvu koje su 1999. godine ušle u pregovore o pristupanju Evropskoj uniji.

Kao deo usklađivanja sa Evropskom unijom, Kipar je morao da odbaci svoju ofšor poresku stopu i kao rezultat toga uveo je stopu poreza od 10 odsto za domaće i strane kompanije. Ipak, to nije mnogo uplašilo strane firme. Naprotiv, politički motivisano uništavanje naftne kompanije „Yucos“ i konfiskacija njegove imovine, pokazali su da je Kipar, koji je postao član EU 2004. i uveo evro kao zvaničnu valutu četiri godine kasnije, imao sve što su istočnoevropski, a naročito ruski poslovni ljudi cenili: pravnu sigurnost i finansijski sektor koji nije postavljao mnogo pitanja.

Poslednjih godina napravljen je veliki napredak u oblasti borbe protiv pranja novca, naročito nakon finansijske krize 2013, kada je Kipar morao da revidira svoje politike kao deo sporazuma o finansijskom spasavanju Grčke. To je, inače, bio prvi slučaj da su članovi evrozone odbili da pomognu državnim bankama navodeći da imaju podatke o njihovom učešću u pranju novca. Ipak, smanjivanje imovine firmi „Minel Transformatori“ nakon privatizacije, dokazuje da Kipar ima mnogo razloga da prvo razmisli o tome šta je korupcija, a zatim da od nje zaštiti poreske obveznike drugih zemalja. Na kraju krajeva, to je pošteno.