Piše: Sandra Orlović, aktivistkinja za ljudska prava i bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo

Nedavno je na Radio-televiziji Srbije svoj prvi javni nastup imao Mladen Nenadić, tužilac za organizovani kriminal Republike Srbije. Značajan deo razgovora sa novinarkom odnosio se na saradnju sa italijanskim institucijama, te metode i dosadašnje uspehe u radu Tužilaštva kojim Nenadić rukovodi godinu i po dana. Ipak, najinteresantniji deo intervjua ticao se tužiočevog viđenja medijskog izveštavanja o organizovanom kriminalu u Srbiji i radu ovog tužilaštva.

Tužilac Nenadić je izrazio nezadovoljstvo zbog načina izveštavanja medija kojim se, po njegovom mišljenju, kod javnosti unapred formira „percepcija“ o ishodu postupka jer se time stvara pritisak na tužioce u pojedinim predmetima. Takođe, tužilac je ukazao da mediji nekada iznose netačne informacije o predmetima. Kako pritiske i očekivanja drugih aktera tužilac nije pomenuo, stiče se utisak da je, po njegovom mišljenju, pritisak javnosti i izveštavanje medija o organizovanom kriminalu ili sudskim predmetima u kojima se sudi organizovanim kriminalnim grupama centralna pretnja radu ove institucije. Ovakvo viđenje uloge medija i javnog mnjenja u borbi protiv organizovanog kriminala neupućeni posmatrač bi mogao oceniti uprošćenim ili naivnim. Ali, za sve koji iole prate medijsku scenu, rad i procese koji se tiču pravosudnih institucija u Srbiji, kao i njihov međuodnos sa izvršnom vlašću, ova izjava tužioca ima prizvuk političkog spina.

Iako se iz izjave tužioca ne može sa sigurnošću zaključiti na koje medijske izveštaje se odnosila njegova kritika, veoma je važno naglasiti da građani Srbije imaju pravo na očekivanja od institucija u vezi sa borbom protiv organizovanog kriminala, kako na generalnom tako i na nivou pojedinačnih slučajeva, dok mediji imaju i pravo i obavezu da o ovom pitanju izveštavaju javnost, uz poštovanje profesionalnih uzusa. U društvu poput Srbije, organizovani kriminal i korupcija su, pored nefunkcionalnih institucija, osnovni uzrok lošeg života građana, a efikasnost tužilaštva ima direktnu i opipljivu vezu sa jačanjem vladavine prava. Nemoguće je pronaći razvijeno demokratsko društvo sa nezavisnim institucijama u kojima mediji i zahtev javnosti za vladavinom zakona nisu jedan od osnovnih generatora podrške i zdravog pritiska u borbi protiv kriminala i korupcije. Zbog toga u najmanju ruku zbunjuje to što tužilac Nenadić, umesto da pozdravi i ohrabri profesionalna novinarska istraživanja o korupciji i organizovanom kriminalu, rad medija karakteriše kao pritisak.

Naravno, istina je i da u Srbiji postoje i tabloidi koji već godinama u kontinuitetu imaju uvid u tok pojedinih istraga, najavljuju hapšenja i unapred presuđuju osumnjičenima. Ali podjednako važna činjenica je i da su ti tabloidi medijski glasnici izvršne vlasti te da je skoro u svakom pojedinom slučaju objavljivanje tih informacija bilo neskriveno u funkciji vođenja političke kampanje protiv protivnika vlasti. Ako je tužilac mislio na ove medije, on je morao napraviti jasnu razliku između ovog, tabloidnog pseudonovinarstva i kredibilnog istraživačkog novinarstva, cenjenog i poželjnog u svakom normalnom društvu. Vrednosna i profesionalna razlika između njih je toliko vidljiva da je njeno ignorisanje i generalizacija svih medija od strane tužioca Nenadića obeshrabrujući pokazatelj da se radi o namernoj zameni teza.

Tužiocu Nenadiću je sigurno poznato i da je primarni izvor pritisaka i nedozvoljenog uticaja na tužilaštvo u Srbiji izvršna vlast, direktno ili posredstvom parlamenta. Osim činjenice da je izbor većine tužilaca u Srbiji (uključujući i njegov) sproveden u postupku u kojem su struka, integritet i princip nezavisnosti tužilačke funkcije bili potisnuti u korist političke podobnosti, postoje i drugi, i laicima vidljivi indikatori potčinjenosti tužilačke organizacije izvršnoj vlasti. Teško je naći uporedni primer – čak i u regionu Zapadnog Balkana – da se predsednik vlade ili drugi visoki dužnosnik izvršne vlasti tako često, javno i sa uverenjem da se radi o poželjnom i zakonitom postupku upliće i prisvaja nadležnost tužilaštva. Setimo se samo angažovanja tada potpredsednika a danas predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vućića u pretkrivičnom i krivičnom postupku protiv Miroslava Miškovića, i njegovih obraćanja javnosti u kojima je ovom biznismenu već unapred sročena krivica. I kada je reč o procesuiranju ratnih zločina sadašnji premijer često nam svojim istupima stavlja do znanja da se smatra delom- ako ne i samim vrhom – tužilačke hijerarhije u Srbiji. Kako inače objasniti to što premijer mimo zakona i Ustava od tužilaštva dobija iskaze iz predistražnog ili istražnog postupka (slučaj Haradinaj, slučaj Orić, slučaj Panda) ili činjenicu da u politički osetljivom predmetu Bitići premijer lično odlučuje o faktičkom izuzimanju ovog predmeta iz nadležnosti tužilaštva u nadležnost nekakvog vansudskog radnog tela? O pogubnom uticaju izvršne vlasti na tužilaštvo Nenadić nije rekao ni jednu reč.

Bez sumnje, tužilac Nenadić obavlja jedan od najtežih poslova u Srbiji. U tome mu je, pored odsustva bilo kakvog uticaja izvršne vlasti, neophodna i pomoć hrabrih i profesionalnih novinara, kao i podrška javnosti. Nažalost, čini se da tužilac ne razume ili još uvek nije spreman da uvaži pozitivnu ulogu medija i javnosti u borbi protiv organizovanog kriminala, niti da se odredi prema destruktivnom uticaju izvršne vlasti na tužilačku organizaciju.