Razlika između mađioničarske predstave i predstave zvane sufinansiranje medijskog sadržaja u Srbiji je u tome što u prvom slučaju građani plaćaju ulaznice sa namerom da budu obmanuti, dok u potonjem građani nisu ni svesni da su platili da budu slagani i dezinformisani.

Piše: Stefan Marković, novinar „Južnih vesti“

Nedavno objavljena baza „Kešformisanje“ koju je majstorski uredila ekipa „Raskrikavanja“ razotkriva trikove lokalnih vlasti i daje odgovore na pitanje kako, kome i koliko novca je otišlo na konkursima za medijske sadržaje.

Rezultat nije iznenađujuć za one upućenije u ovu temu – pod maskom javnog interesa, najviše para građana u 2017. i 2018. otišlo je medijima koji izveštavaju blagougodno o SNS režimu.

Među rekorderima su sami magnati srpske medijske scene: Nišlija Vidosav Radomorović, Radoica Milosavljević, a tu je i, slobodno se može reći propagandni, “Studio B”.

Pored količine novca, građani na „Kešformisanju“ mogu da se informišu i o tome ko su bili članovi komisija koje su odlučivale ko će i za šta biti isplaćen. Tu se vrti svega desetak imena osoba koje putuju iz grada u grad i dele novac (pre)podobnima. Jedna te ista ekipa odobrova projekte – ma kako oni bili aljkavo napisani – jednim te istim medijima.

Tako pada čitava ideja oko sufinansiranja medijskog sadržaja, koja se kod nas primenjuje od 2015. godine i za koju se borio veliki broj dobrih novinara i medijskih udruženja. Umesto fer igre, vlast je pronašla način da to, kao što je slučaj i sa mnogim drugim stvarima koje se „zakonski rade“, izvitoperi i prilagodi sopstvenim potrebama i apetitima.

I sve to, što se nalazi u ovom delu „Kešformisanja“ trebalo bi inače da bude transparentno, a ovakvu bazu bi trebalo da odradi svaka lokalna zajednica – od članova komisije i njihovih biografija, do naziva projekata koji su plaćeni iz naših džepova i njihove realizacije. Ali to nije slučaj.

Jer režim kao svaki dobri mađioničar, ne želi da otkrije kako je zec dospeo u šešir; u ovom slučaju, kako i zašto građani gledaju to što gledaju na TV-u i čitaju to što čitaju u novinama.

Zbog razbijanja te iluzije zvane „javni interes“ i razotkrivanja njenog pravog lica gadnog interesa skrivenog duboko u medijskom mraku, „Kešformisanje“ je jako bitan izvor informacija.

Ova baza informiše još o nečemu – koliko su u prethodne dve godine, mediji koji dobijaju novac iz lokalnih budžeta plasirali lažnih vesti.

Silni ratovi u Srbiji koji se nikada ne dese, čudotvorni Putin čije prisustvo u Beogradu leči pacijente po srpskim bolnicima, crveni mesec koji pretvara građane u manijakalne razdražljivce, ali i izmaštani atentati na predsednika Aleksandra Vučića samo su neke od svakodnevnih pisanja srpskih tabloida.

Srazmerno lažima, „Informeru“, „Srpskom telegrafu“, „Alo“-u, „Kuriru“, „Srbiji danas“, kao i agenciji „Tanjug“ (čije je postojanje takođe nerazjašnjiv trik), umesto nosa, raste budžet.

Dakle, svi koji žele da otkriju koje „ćiribu ćiriba“ aktivira prekidač za gašenje medijskog svetla u Srbiji to najbolje i najlakše mogu da učine na „Kešformisanju“.