Nakon deset godina rada u Savetu za borbu protiv korupcije, Ivan Zlatić napustio je ovu instituciju jer smatra da ona više ne ispunjava svoju ulogu. Zlatić je bio prijatelj i glavni saradnik pokojne Verice Barać koja je Savet uzdigla u poštovano državno antikorupcijsko telo. Istražili su više slučajeva zloupotreba u privatizaciji i našli se na udaru biznismena koji su učestvovali u tim radnjama. Nakon Veričine smrti 2012. godine, kaže Zlatić, Savet se utišao i skrenuo s takvog puta. Zlatić danas radi u nevladinom sektoru i zalaže se za prava radnika. U intervjuu za Mrežu za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK govori o krađama u privatizacijama, borbi koju je vodio zajedno sa Vericom Barać, odnosu vlada Srbije prema Savetu, pritiscima koje su trpeli i nesposobnosti vlasti.

Razgovarala: Jelena Vasić

„Da bi se razumela privatizacija bitno je znati ovo – država može sve. Šta god hoće. Može da uzme i da da šta god joj padne na pamet. Naročito ako ima zgodan okvir za to kao u slučaju privatizacije.“

Zlatić tvrdi da je proces privatizacije od početka koncipiran kao prevara.

„Novac je iznet iz zemlje za vreme vladavine Slobodana Miloševića i trebalo ga je vratiti u legalne tokove, a privatizacija se ispostavila kao najbolji način da se to uradi. Oni koji su prethodno ispraznili društvena preduzeća morali su da nađu način da postanu i formalni vlasnici tih firmi. Privatizacija je rađena sa ciljem da to omogući.“

Prodaja preduzeća počela je 2001. godine, iako, kako kaže, nije postojao nijedan pravni propis koji bi sprečio da kompanije kupuju kriminalci i biznismeni s namerom da operu novac. U tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori nije postojala nikakva provera porekla kapitala.

„Savet se odvojio od svoje istorije i načina rada.“ (foto: S. Dojčinović)

„Posle devedesetih, ratova, klanica, pljački i neobjašnjivog bogatstva političke klase nije jasno kako je moglo da im padne na pamet da se uđe u proces privatizacije bez kontrole pranja novca. Zato je od 2001. do 2007. godine to bila slavina za prljav novac. U tom periodu radilo se u nepostojećem pravnom okviru, jer je donet samo Zakon o privatizaciji. Sve ono što će obezbediti da kompanije ne kupe kriminalci, da cena bude realna, dakle svi bočni propisi koji bi trebalo da podrže uspeh privatizacije stvarani su tek od 2007. godine, donošenjem Zakona o sprečavanju pranja novca.“

Tokom rada u Savetu Zlatić je bio svedok činjenice da Srbija nije imala antimonopolski zakon pri ulasku u privatizaciju. Tako su, pod parolom prodaje preduzeća, pojedincima zapravo prodavani monopoli.

„Celo carstvo Milana Beka i Miroslava Miškovića izgrađeno je za nekoliko godina. Pošto su se ustoličili u „Knjaz Milošu“, „C Marketu“,„Luci Beograd“, „Novostima“, dakle, kada su napravili monopol na tržištu, njima je glavni deo posla bio završen. Postali su dovoljno moćni da dalje diktiraju uslove. Beko i Mišković su „nastali“ od 2004. do 2007, stvorila ih je vlada Vojislava Koštunice. Vlada Zorana Đinđića i Zorana Živkovića stvorila je Miodraga Kostića.“

Glavni akter u prodaji državnih preduzeća je Agencija za privatizaciju. Zlatić objašnjava da je veliki problem što je previše moći koncentrisano u ovoj instituciji. Agencija sama kreira, sprovodi i kontroliše proces privatizacije. Njena akta nikada nisu bila predmet kontrole suda.

„Ova institucija je postavljena loše po ceo sistem. Omogućeno joj je da radi šta hoće i da na kraju i formalno uvek bude u pravu. Tako je stvoren ogroman prostor za korupciju. Agencija za privatizaciju može, na primer, da oceni da li nekom kupcu treba dati petu ili sedmu šansu, iako on ne izvršava svoje obaveze. Može da kaže: ‘Ovaj ugovor nam je važan, vidimo da se investitor trudi, evo dajemo mu još neku šansu.’ Ili: ‘Mislimo da se ne trudiš dovoljno’, i da investitora izbaci iz preduzeća. To je neviđen primer kadijskog sistema u novijoj istoriji.“

Na početku privatizacije pravilo je bilo da Agencija tuži investitora ako postoji neki problem, pa sud odlučuje o ishodu. Sa prvim štrajkovima radnika koji su zamerali da sudovi rade sporo, došlo je do promena. Posle 2003, Agenciji je dato pravo da jednostrano raskida ugovor o kupoprodaji što se pokazalo kao pogrešno i pogubno rešenje, kaže Zlatić.

„Mogla je od suda da se traži zabrana raspolaganja imovinom i svaki sud bi to dozvolio. Činjenica da tu meru zabrane Agencija skoro nikad nije tražila, po mom mišljenju, govori o tome da se išlo na rešenje da se sud izbaci iz priče. U početku je, osim Agencije i investitora, ugovor o prodaji potpisivao i direktor preduzeća. Ta praksa je ukinuta posle godinu dana, a posledica je da se osim Agencije zapravo niko ništa ne pita o privatizaciji. Svi ostali su tu samo fiktivno. Besmisleno je što se preduzeća nakon toga i dalje zovu subjekat privatizacije, a zapravo su samo njen objekat, predmet prodaje.“

Deo poslova u privatizaciji poveren je nezavisnim konsultantima što, prema rečima našeg sagovornika, predstavlja simulaciju kontrole čitavog procesa.

„Agencija za privatizaciju se mnogo oslanjala na mišljenje „Deloitte-a“, „Ekonomskog instituta“, „CES Mecon-a“, zato što su proglašeni za najstručnije. Navodno su to inostrane kuće koje su garant da će sve da bude u redu. To, međutim, nisu nikakve strane firme, već ih vode jedni te isti ljudi koji učestvuju u privatizaciji još od Miloševićevog vremena – jer su Danko Đunić, Aleksandar Vlahović i Mirko Cvetković učestvovali u privatizaciji i u ono vreme. To je zloupotreba autoriteta nauke. Njima je formalna veza sa pravim stranim kućama davala neki autoritet i dugo su ga, nažalost, imali.“

Zlatić u razgovoru sa novinarkom KRIK-a (foto: S. Dojčinović)

Na nezakonitosti u privatizaciji među prvima ukazao je Savet za borbu protiv korupcije. Ivan Zlatić došao je u Savet 2003. godine na poziv pokojne Verice Barać, dugogodišnje predsednice ove institucije.

„Mi smo sarađivali od devedesetih u Čačku u antimiloševićevskom udruženju „Građanski parlament“. Posle bombardovanja glavni predmet rada našeg udruženja bio je sukob sa gradskim vlastima zbog njihovih odluka. Tako je Verica došla u centar pažnje šire javnosti kao osoba koja se bavi pitanjima korupcije. Predložena je za člana Saveta, pa za predsednika. Savet pre Veričinog dolaska nije istraživao konkretne slučajeve korupcije, retko se sastajao i davao vrlo načelne preporuke. Međutim, potcenili su je. Mislili su da će sa njom na čelu moći da nastave staru praksu. Nisu znali da će ona odlično razumeti te odnose i da će probati da stvarno nešto uradi.“

Savet do 2003. godine nije imao službenike. Tehničke poslove su obavljali radnici Ministarstva finansija na čijem je čelu bio Božidar Đelić.

„Đelić je želeo da ima veće staraca koje će da sedi i mudruje. Čim je Verica došla, tražila je da se Savet izdvoji iz Ministarstva finansija, da bude u Sekretarijatu Vlade. Kada je to urađeno, tražila je od Zorana Živkovića da Savet ima svoje zaposlene i da ih sam bira. Prvi deo nikada nije ispunjen. Deset godina smo radili po ugovoru o delu, kako i danas rade službenici Saveta. Dakle, u zgradi Vlade kancelarija Saveta radi na crno. Nijedna Vlada nije želela da reši ovo pitanje, jer je svaka pokušavala da se što pre oslobodi i Verice i Saveta, a zapošljavanje bi bio korak u suprotnom pravcu.“

Najveći domet borbe Verice Barać je sastavljanje izveštaja o pojedinačnim slučajevima korupcije. Svi izveštaji slati su Vladi, javno objavljivani na sajtu Saveta i tako postali dostupni građanima.

„Na prvoj sednici Verica je rekla: ‘Hajde da podelimo zaduženja i krenemo da istražujemo pojedinačne slučajeve na kojima će se objašnjavati problem korupcije u Srbiji’. Prvi izveštaj bio je ‘šećer’ – organizovana državna pljačka šećera. Tada smo se prvi put dotakli privatizacije, zbog kupovine šećerana, pa se onda privatizacija izdvojila kao zasebna tema.“

Rad Saveta od početka su pratile negativne medijske kampanje, kao i pritisci biznismena o kojima su pisali izveštaje. Savet je kasnije počeo da podnosi i krivične prijave.

„Milan Beko zatrpavao je tužbama i Savet i Vericu Barać. Nakon svakog njenog javnog nastupa usledila bi tužba za klevetu. Srećom, nekoliko beogradskih advokata ponudilo se da je besplatno zastupa, jer Savet nije mogao da ih plati. Miroslav Mišković i Miodrag Kostić takođe su podnosili tužbe, ali reda radi, samo da bi to objavili. Milan Beko jedini je tim intenzitetom paralisao rad Saveta i vršio organizovanu presiju i zastrašivanje. U trenutku ličnog progona Verica je mogla više da traži od članova, da se borba digne na viši nivo i da se šalju krivične prijave. Tada je već bila i prilično bolesna, pa je sukob sa Bekom naterao članove da uđu njenu brzinu.“

Odnos države prema radu Saveta menjao se u zavisnosti od toga ko predvodi Vladu – od potpunog ignorisanja do izražene volje za saradnjom. Nijedna Vlada, međutim, nije preduzela ništa povodom izveštaja koje je Savet sastavljao.

„U vreme vlade Zorana Živkovića Savet nije imao svoj budžet. Međutim, koliko god je bilo niskih udaraca – a bilo ih je, ispostavilo se da je Živkovićeva vlada bila jedini sagovornik Saveta, jer su organizovali javna slušanja (predstavnici Vlade i Saveta su pred novinarima raspravljali o izveštajima), mada bez većih rezultata. Koštuničina Demokratska stranka Srbije (DSS) mahala je našim izveštajima u kampanji i najavljivala reviziju privatizacija. Onda su došli na vlast. Dragan Maršićanin, Koštuničin ministar privrede, zaista je pokušao nešto da uradi. Uzeo je spisak naših izveštaja, seo sa nama i rekao: ‘Dajte da vidimo šta se od ugovora može raskinuti, kako da se zaštite firme i da se to vrati u legalne tokove’. Ipak, otpor velikih investitora bio je ogroman. Maršićanin se kandidovao na predsedničkim izborima i posle toga nestao iz politike.“

Komunikacija Saveta sa vladom Vojislava Koštunice se nakon prva tri meseca drastično promenila.

„Očistili su kadar koji je želeo da radi, sklonili su i Branka Pavlovića sa mesta direktora Agencije za privatizaciju. Savet nisu mogli tako lako da sklone, jer je već imao ugled i to bi bilo dosta neprijatno. Verica je imala izgrađen autoritet borca protiv korupcije i ne bi ćutala. Koštunica je zatim pristupio svom karakterističnom principu rada, a to je ignorisanje. Ne postojiš. Pišemo – on ne odgovara.“

„Da bi se razumela privatizacija bitno je znati ovo – država može sve. Može da uzme i da da šta god joj padne na pamet.“ (foto: S. Dojčinović)

Period vladavine Borisa Tadića i Demokratske stranke (DS) Zlatić sumira kratko – njihova komunikacija sa Savetom imala je pristojnu formu, ali ne i praksu.

„Oni su nam redovno odgovarali, naročito jer se rad Saveta već dosta promenio i sazreo. Međutim, Savet je tada izradio izveštaje o 24 sporna slučaja privatizacije i slali smo ih Vladi, ali nije bilo efekta. Pokušavali smo da za probleme privatizacije zainteresujemo Evropsku uniju (EU). Tek kada se politika Brisela prema budućim državama članicama promenila po pitanju korupcije, iz EU su se obratili nama. Vensan Dežer (šef misije EU) preuzeo je naš spisak 24 izveštaja i zakazao sastanak sa Slobodanom Homenom iz Ministarstva pravde. I tada je obećano da će se raditi na rešavanju.“

Srpska napredna stranka (SNS) i Aleksandar Vučić, prema mišljenju našeg sagovornika, iskoristili su činjenicu što u slučajevima 24 sporne privatizacije DS nije uradio gotovo ništa na njihovom rešavanju.

„U kampanji SNS je u velikoj meri rušio Tadićevu vladu na obećanju da će rešiti 24 sporne privatizacije. Onda je umrla Verica. Javnosti nije jasno šta Vučić jeste, a šta nije uradio sa ovim slučajevima jer više nema Verice da to protumači. Ni sadašnji Savet ni stručna javnost nisu u stanju da procene da je Vučić uradio sve pogrešno. Verica je stalno kritikovala vladu zato što ne osnažuje institucije, nego se bavi borbom protiv korupcije ad hoc, kao instrumentom obračuna. Vučić je izdvojio iz MUP-a policajce koji bi trebalo da rade na spornim predmetima i napravio svoju kabinetsku policiju. Stavio ih je u utvrđenje pod izgovorom da je naša policija inače loša i da on mora da izoluje te ljude, da bi se istrage realizovale. Takve odluke Verica je kritikovala celog svog antikorupcijskog života. Trebalo je da se osnaži cela policija, a ne da se sroza ovim postupkom. To je gore od najgoreg šta su vlade radile institucijama.“

Ništa od dosadašnjih pokušaja vlasti ne dovodi do sistemskog rešenja problema u privatizaciji, objašnjava Zlatić. Svaka vlast je borbu protiv korupcije koristila za postizanje sopstvenih ciljeva.

„Moje mišljenje zašto ništa nije urađeno sa tim slučajevima – a činjenica je nije ništa urađeno, jeste da kada su iz SNS-a obećavali da će to rešiti, nisu znali šta obećavaju. Nisu na vreme primetili da bi, ako počnu da raspetljavaju bilo koji od tih predmeta, pala cela privatizacija. Neki slučajevi su samo pročitani i zatvoreni. I onda je sve opet iskorišćeno za tajkunske obračune. Evo, Stanko Subotić Cane se vratio i svi koji su bili protiv njega sada su pod istragama.“

Nakon smrti Verice Barać 2012. Zlatić je napustio Savet.

„Otišao sam iz Saveta zato što potpredsednik Miroslav Milićević nije hteo da preduzme ništa da Savet rastumači javnosti kako je Vučićeva vlada krenula u rešavanje 24 sporne privatizacije hapšenjem pogrešnih osoba koje su pomagale Savetu, a nisu hapšeni oni koje je Savet označio kao krivce. Savet je sada veoma disciplinovan. Potpuno se odvojio od svoje istorije i od načina rada, traži neki drugačiji pristup. Izjavili su da neće više komentarisati slučaj da ne bi uticali na istragu. Time su se do kraja isključili i to je nešto što Verica nikad ne bi uradila.“

Ivan Zlatić nije optimista da će se ovi slučajevi ikada rešiti.

„Sadašnja vlada nema kapacitet da se bori protiv korupcije. Došla je garnitura ljudi koja je potpuno ucenjena svojom prošlošću iz devedesetih i ne sme mnogo da vrda, nema nikakav pregovarački potencijal sa Briselom, Vašingtonom ili sa bilo kime. To će ih uvek pratiti.“