Vladimir Marinković, potpredsednik Narodne skupštine, poslovno je povezan sa detektivom Rankom Vukomanovićem kome se sudilo kao članu grupe koja je krala automobile, a potom ih za novac vraćala vlasnicima, otkriva KRIK. Postupak protiv Vukomanovića je zastareo, a Marinković je na njega preneo upravljačka prava u svojoj konsultantskoj agenciji „VD kolektiv 2010“.

Piše: Dragana Pećo

Bio je kraj juna 2001. godine kada je Beograđaninu V. B. na Voždovcu ukraden džip „micubiši pajero“.

Toga dana, automobil je vozila njegova trudna supruga.

„Napali su ženu sa bebom u stomaku. Kako je izlazila iz automobila, on (lopov) ju je povukao i pala je na asfalt“, priseća se V. B. ovog događaja u razgovoru za KRIK. „To je bila klasična otimačina.“

V. B. je pristao da o ovome govori pod uslovom da mu puno ime i prezime ne budu objavljeni. Ni nakon 17 godina za krađu niko nije osuđen, dok se V. B. događaja seća s gorčinom. Kaže da oseća veliku nepravdu, kao i da je izgubio veru u državu i pravosudni sistem.

Jedan od aktera slučaja, u međuvremenu je, kako otkriva KRIK, stekao političke veze na visokom nivou.

Policijska dokumenta do kojih je došao KRIK otkrivaju detalje krađe. U njima se navodi da je V. B. od prijatelja čuo da je beogradski privatni detektiv Ranko Vukomanović uspešno rešio sličan slučaj pa je rešio da stupi u kontakt sa njim.

Dogovorili su se da započnu potragu za automobilom. Iste večeri, detektiv ga je pozvao i rekao mu da je našao džip, ali da kradljivci traže 7.000 nemačkih maraka da mu ga vrate. Ovakav brz odgovor probudio je sumnju kod V. B. zbog čega je pozvao policiju.

Sa policajcima je, kako je ispričao novinarima KRIK-a, napravio plan: otići će kod detektiva i platiti mu pronalazak automobila – novčanicama koje mu je dala policija.

Policajci su ga odvezli do detektivske agencije, jedan od njih ušao je sa V. B. i predstavio se kao njegov prijatelj, a ostali su čekali ispred u parkiranom automobilu.

U prostorijama agencije, detektiv Vukomanović je nekoliko puta telefonom razgovarao sa nepoznatom osobom koja je navodno znala gde je ukradeni džip. Vukomanović je zatim rekao V. B. da kola može da vidi tek kad preda novac, što je on odbio.

Dok su razgovarali, u kancelariju su ušla dva detektivova saradnika – policajac Dragan Čolović i Nenad Latinčić, zaposleni u Vukomanovićevoj agenciji, piše u izveštaju policije.

U jednom trenutku, Vukomanović i njegovi saradnici posumnjali su da im se nešto sprema. Detektiv je promenio priču i rekao V. B. da nije mogao ništa da uradi u vezi sa njegovim automobilom, kao i da su lopovi povukli ponudu. Čolović i Latinčić užurbano su izašli iz kancelarije i seli u kola, pokušavajući da pobegnu, rekao je V. B. u intervjuu za KRIK.

Beg nije uspeo jer su ih policajci, koji su čekali napolju, uhapsili.

V. B. kaže za KRIK da nakon krađe više nije video svoj džip. On, međutim, nije bio jedina žrtva ove grupe.

V. B. u razgovoru sa novinarkom KRIK-a (foto: P. Petrović)

Policija je utvrdila da je grupa tokom 2000. i 2001. ukrala najmanje šest automobila, pokazuje dokumentacija do koje je došao KRIK.

Švaba iz „Rana“

Policijska i sudska dokumenta otkrivaju kako je grupa funkcionisala i pokazuju da je svaki njen član imao određenu ulogu.

Kradljivci su obično obijali kola pomoću specijalnog alata – „lomača“ i sklanjali ih na sigurno mesto. Potom je policajac Čolović pretragom registracije otkrivao ko je vlasnik ukradenog vozila i te podatke je prosleđivao Vukomanoviću.

Detektiv je zatim zvao vlasnika i nudio mu da za novac pronađe automobil.

Posle primopredaje novca, članovi grupe javljali su žrtvi gde može da preuzme svoje vozilo, a dobijene pare su delili, piše u policijskoj dokumentaciji.

Sva trojica uhapšenih članova grupe – Vukomanović, Čolović i Latinčić – ispričali su policiji da su plan osmislili detektiv Vukomanović i policajac Čolović. Policajac je detektivu rekao da ima saradnika koji može da krade vozila po Beogradu, a kasnije da ih za novac vraćaju vlasnicima, na šta je detektiv pristao.

Vukomanović je tokom istrage otkrio da je deo šeme bio i pokojni Mirko Bešević zvani Beša, čuveni beogradski kriminalac po kojem je nastao lik Švabe iz kultnog filma „Rane“ Srđana Dragojevića. Protiv njega bilo je podneto gotovo 100 krivičnih prijava, a za njim raspisano i nekoliko poternica. Poginuo je 2001. u obračunu sa policijom.

Tužilaštvo je u februaru 2002. odustalo od gonjenja Čolovića i Latinčića, a postupak je nastavljen samo protiv Vukomanovića. Sudilo mu se za prikrivanje krađe.

Sudski postupak trajao je četiri godine i sredinom 2007. je zastareo.

Beogradski detektiv Ranko Vukomanović (foto: twitter.com)

Vukomanović je u telefonskom razgovoru sa novinarima KRIK-a rekao da, uprkos nalazima policije, nikada nije počinio krivično delo. Na pitanja je reagovao burno uz pretnje da će istražiti novinarku koja radi na priči.

„Javite mi tekst koji mislite da treba da objavite, a onda ću ja Vas pozvati za jedno petnaestak dana, kad ja odradim svoje istražne radnje, pa ću Vas zvati ili ja ili neko drugi kao novinar da vidim Vaše mišljenje po pitanju Vaših stvari koje ste radili. Privatnih i poslovnih“, zapretio je Vukomanović.

Vukomanović se tokom suđenja u javnosti hvalio dobrim vezama u policiji. Dobio je i naklonost medija koji su ga često pozivali da kao stručnjak komentariše kriminal i predstavljali ga kao uspešnog privatnog detektiva sa dugogodišnjim iskustvom.

Sem policije, Vukomanović je uspostavio jake veze i sa ljudima iz vrha vlasti, pokazuje istraživanje KRIK-a.

„Beogradski Džejms Bond“, kako su ga mediji nazvali, danas ima važnu ulogu u kompaniji Vladimira Marinkovića, potpredsednika Narodne skupštine.

Detektiv od poverenja

Drugi junak priče, Vladimir Marinković, član je najvišeg zakonodavnog tela od 2012. godine – najpre kao narodni poslanik, a kasnije kao potpredsednik. Izabran je iz redova Socijaldemokratske partije Srbije čiji je predsednik ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić.

Vladimir Marinković (foto: facebook.com)

Istovremeno sa radom u skupštini, Marinković je i većinski vlasnik konsultantske firme „VD kolektiv 2010“, koju je osnovao pre osam godina.

Prema Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, bio je dužan da, kao javni funkcioner, upravljanje kompanijom prenese na nekog drugog – što nije učinio na vreme.

Agencija mu je zbog toga izrekla upozorenje. Upravljačka prava preneo je tek u septembru 2013, što znači da je godinu dana kršio zakon.

Upravljanje kompanijom, kako otkriva KRIK, poverio je upravo detektivu Vukomanoviću.

Funkcioneri upravljanje nad svojim firmama najčešće prenose na ljude od poverenja koji treba da paze na njihov posao dok oni obavljaju javnu funkciju.

O Marinkovićevoj firmi ne zna se mnogo, osim da je registrovana za konsultantske usluge. Nije poznato ko su joj klijenti, niti kakve usluge pruža.

Novinari KRIK-a posetili su adresu u Zemunu na kojoj je zvanično sedište firme, ali nisu našli nikakve naznake da se tu nalaze kancelarije.

Vlasnica stana u kojem je registrovana firma je Nataša Stanisavljević, sekretarka za socijalnu zaštitu u Gradskoj upravi grada Beograda. Ona ujedno poseduje i jedan odsto vlasništva u Marinkovićevoj kompaniji. Marinković je novinarima KRIK-a rekao da je ranije stanovao na toj adresi, ali nije želeo da pojasni prirodu svog odnosa sa Stanisavljevićevom, uz osmeh ga opisujući kao „prijateljski“.

Račun kompanije je u blokadi najmanje tri godine, pokazuju podaci Narodne banke Srbije. Nije poznato kome firma duguje novac.

U razgovoru sa novinarima KRIK-a u svom kabinetu u Narodnoj skupštini, Marinković je potvrdio da je upravljačka prava preneo na Vukomanovića i objasnio da nije znao ništa o njegovoj navodnoj kriminalnoj prošlosti.

„Poznajem ga desetak godina, ali ne blisko… Jednostavno, viđamo se po gradu s vremena na vreme kada se sretnemo. Znam ga kao čoveka koji je onako ozbiljan, ali nisam znao stvarno taj detalj biografije (da mu se sudilo)“, rekao je.

Marinković tvrdi da ne može da se seti čime se njegova kompanija bavi.

„Ne znam da li je uradila dva, tri neka posla konsaltinga. Iskreno, ne mogu da se setim, bilo je to pre pet, šest godina. Ona je faktički zamrznuta. Postoji, ali ne radi ništa već godinama.“

Objasnio je da je prenos upravljanja u tom trenutku pogodovao obojici i da je saradnja počela nakon jednog slučajnog susreta.

„On je bio zainteresovan da radi sa nekom firmom, a meni je odgovaralo da prenesem upravljačka prava“, rekao je Marinković.

Sličan odgovor novinarima KRIK-a dao je i Vukomanović.

„Imao sam inostrane partnere koji su hteli ovde da ulažu u neke poslove. Zbog nestabilne situacije u državi, oni su se povukli i to je tako ostalo“, rekao je.

Zakon o detektivima

Dva meseca nakon što je Vukomanović preuzeo upravljanje firmom, u novembru 2013, skupština je usvojila Zakon o detektivskoj delatnosti, prvi u Srbiji.

Da je drugačije bio formulisan, zakon je mogao da zabrani da se osobe sa prošlošću poput Vukomanovićeve bave detektivskim poslom.

Ispostavilo se da je Vukomanović mogao da utiče na sadržinu zakona – iako on to poriče.

U vreme pisanja i donošenja ovog akta, bio je potpredsednik Udruženja detektiva pri Privrednoj komori Srbije – koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova konsultovalo prilikom njegove izrade.

Predloženi zakon kritikovali su opozicija i predstavnici nevladinih organizacija. Ključna zamerka bila je što ne zabranjuje osobama koje su krivično gonjene da osnuju detektivske agencije. Amandmani opozicije nisu usvojeni.

Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), kaže za KRIK da je prvobitni predlog podrazumevao bezbednosnu proveru i vlasnika detektivskih agencija, ali je taj deo nestao kada je predlog stigao u skupštinu.

Da je u zakonu ostala ova odredba, osobe poput Vukomanovića, protiv kojih su podnošene krivične prijave i vođeni postupci, ne bi mogle da se bave detektivskim poslom, kaže Petrović. Prema njegovim rečima, važno je da se poslom detektiva ne bavi onaj ko ima bilo kakvih veza s kriminalom, jer detektivi imaju pristup osetljivim podacima i podacima o ličnosti.

Vladimir Marinković, potpredsednik Narodne skupštine (foto: parlament.gov.rs)

Marinković, koji je kao poslanik glasao za usvajanje ovog zakona, i detektiv Vukomanović novinarima KRIK-a negirali su da su na bilo koji način uticali na njegovu sadržinu.

„Voleo bih da sam toliko uticajan i moćan da mogu takve stvari da menjam“, rekao je Marinković kroz smeh.

Komentarišući vezu potpredsednika skupštine i detektiva, sociolog Jovo Bakić  kaže da političari ne bi smeli da sarađuju sa osobama iz kriminalnog miljea – što je čest slučaj u Srbiji.

„Političar ne sme da angažuje nekog ko je pod sumnjom da je kriminalac jer se ta sumnja odmah proširuje na političara.“

Da je visokopozicioniran političar povezan sa Vukomanovićem nije iznenadilo ni V. B. kada je to saznao od novinara KRIK-a. Već je sumnjao da je suđenje za krađu njegovog automobila bilo namešteno.

„Ljut sam na državu“, razoračano kaže V. B. za KRIK. Najteže mu je, navodi, što su napali njegovu trudnu suprugu, a na kraju za to niko nije odgovarao. „U koga ja da imam poverenja? Ne mogu da imam poverenja ni u državu, ni u sudstvo.“

Ova priča nastala je u okviru istraživanja imovine političara.

Samo uz vašu pomoć možemo da nastavimo da istražujemo kriminal i korupciju. Detalje o tome kako da donirate KRIK pogledajte ovde. Hvala što nas podržavate!